ПОКУШАЈ ОТВАРАЊА ЦРНОГОРСКОГ КОНЗУЛАТА У БЕРАНАМА ПОЧЕТКОМ  20.ВИЈЕКА

ПОКУШАЈ ОТВАРАЊА ЦРНОГОРСКОГ КОНЗУЛАТА У БЕРАНАМА ПОЧЕТКОМ  20.ВИЈЕКА

Пише Вукашин Дедовић,историчар

Последње године 19. века у Старој Србији (Косовском вилајету) биле су обележене заоштравањем привредних, политичких и аграрних односа, што је, због слабости турске управе, условило јачање безвлашћа, феудалне анархије и терора једног дела Арбанаса одметнутих од турских власти, над незаштићеним српским становништвом. Атмосфера исламског верског фанатизма, обновљена критском кризом и турско-грчким ратом 1897. године, подстакла је, нарочито после повратка наоружаних арбанашких добровољаца из овога рата, јача окупљања Арбанаса, њихове нападе на српско становништво и покрет за аутономију. Тај покрет познат под именом "Пећка лига" (1898 - 1899), помаган и подстицан од Аустро-Угарске, био је уперен против реформне акције Порте, али и против српског становништва чија је егзистенција у Старој Србији сматрана главном препреком албанском покрету за аутономију.

Услед појачане аустроугарске пропаганде међу Арбанасима, како би их што јаче окренули против хришћанског становништва, и немоћи турских власти да контролишу арнаутска насиља, поново је доведен у питање опстанак хришћанског становништва и у Беранској нахији, односно, у Доњим Васојевићима које се пред новим терором све масовније исељавало у Србију и Црну Гору.

Од раније заоштрене супротности између српског становништва у Доњим Васојевићима, с једне стране, и турских власти, околног муслиманског и арбанашког становништва, са друге, настављени су и у овом периоду. Српско становништво из ове области било је још чешће изложено нападима муслимана и Арбанаса из Бихора, Рожаја и Ругове који су косили њихове ливаде, пленили им стоку, односили жито и сав покретни иметак, а турске власти из Берана нису хтеле да их заштите, него су хапсиле поједине доњовасојевићке прваке. Положај доњовасојевићког српског сељака се све више погоршавао нерешеним и сваког дана све заоштренијим аграрним односима, увођењем нових и повећавањем старих пореза, злоупотребама локалних турских власти, њиховом неспособношћу и немарношћу да заведу ред и законитост, да обезбеде имовинску и личну сигурност становништва.

Немирно стање у Доњим Васојевићима одражавало се у незадовољству, протестима, нередима и бунама које су у неким периодима попримале широке размере и израстале у национално-ослободилаки и социјални устанак. Насиља и безакоње турских власти довели су до већих немира крајем маја 1898. године. Међусобно пушкарање прерасло је у крваву доњовасојевићку буну. Народ је ову буну назвао „Кокошиња рата“ из разлога што је тада у кокошињцима изгорела и живина.

Очекујући шире сукобе, Турска је довлачила нове таборе војске од Пећи, Ругове и Бихора, тако да је у Беранама и околини било сконцентрисано 15 табора турске војске, који су распоређени по селима и граничним караулама. Нагомилана војска почела је још више да хара и пљачка по околини Берана. Њихово присуство је односе српског становништва и војске, посебно агресивних Арбанаса, чинило још тежим и опаснијим. Сељаци су индивидуално давали отпор, али, ненаоружани нису могли изаћи на крај са наоружаном турском војском и Арбанасима који су предњачили у зулумћарењима.

Због арбанашких насртаја и злочина, с једне стране и нехата турских власти с друге стране, доњовасојевићи су морали ако су желели да сачуају своје животе и имања, или да се храбро супротставе нападачу или да се преселе преко границе у Црну Гору или Србију. Од сукоба у Доњим Васојевићима Арбанаси су у Пећи и околини просто побеснели па су у својој јарости чинили нечувена насиља над Србима. Због тога је приштински конзул Тодор Станковић предлагао председнику владе Србије да му одобри средства с којима би поткупљивао поједине арбанашке поглаваре како би се боље односили према српском становништву.

Догађаји у Доњим Васојевићима, па и у читавој Старој Србији, забрињавали су Црну Гору и Србију. Оне су биле уверене да је у свему овоме била умешана и Аустро-Угарска и да ће она покушати да овај сукоб искористи као повод за окупацију Новопазарског санџака на основу 25. тачке Берлинског уговора и одредаба конвенције коју је закључила с Турском 1879. године.

У тако компликованој ситуацији Турска се плашила како ће реаговати Србија и Црна Гора, па је локалним властима наређено да стану на пут свему што би могло изазвати Србију и Црну Гору.

Питање о арбанашким упадима у Доње Васојевиће код Порте и руског посланика у Цариграду покренули су црногорско Министарство иностраних дјела, Посланство у Цариграду и Погранични комесаријат у Андријевици. Из кореспонденције ова три органа сазнајемо о томе шта се све збивало на овим просторима, као и о томе шта је Црна Гора као држава намеравала да предузме да би заштитила овај део српског народа. Ова три црногорска државна органа чинила су све да светској јавности презентирају положај православног становништва у Доњим Васојевићима.

Захваљујући српској и црногорској влади и њиховим органима сви ови злочини били су на видику европских земаља, које су морале схватити величину таквог злочина и заинтересовати се за судбину православног живља у овим крајевима.

Заинтересованост Црне Горе за прилике у којима је живело становништво у Доњим Васојевићима и околини Пећи, нарочито у последњој деценији 19. века, указивали су на потребу оснивања црногорског конзулата у Пећи или у Беранама. Ранији захтев да се отвори конзулат у Пећи није прихваћен, јер се Порта није сматрала обавезном да поштује принцип реципроцитета у овом погледу, позивајући се при том на ранију праксу и чињеницу да између две државе није било конзуларне конвенције.

У време преговора око стишавања сукоба у Доњим Васојевићима црногорски посланик М. Бакић, 9. јуна, покреће питање отварања црногорског конзулата у Беранама. "Више пута чинио сам кораке и код Великог везира и код Министра иностраних дјела да Порта да своју приволу за наименовање нашег конзула у Беранама. Нијесам ни једну прилику пропустио а да и једном и другом не објасним, да би то наименовање било више њима од користи, јер да се ни један покрет у оном крају није угушио, што Господар, на молбу Порте, није посредовао преко својих изасланика, зато да је боље да се у Беране постојано налази Господарев човјек који ће знатно потпомогнути мјесну отоманску власт, да се убудуће ти покрети и предупреде.

Црна Гора је објашњавала своје интересовање за овај конзулат тиме што је "Берански округ по свом географском положају и сусједству са окупираним провинцијама, представљао и за нас и за њих важну политичку тачку, да ми често пута питамо себе - да ли се немири на том крају границе не изазивају спољашњим упливом." Овим посланик Бакић хоће да да на знање турској влади да у свим наведеним сукобима у Беранској нахији несумњиво има удела и Аустро-Угарска.

После дужег избегавања да одговори на црногорски захтев, Порта је ипак дала негативан одговор, изражавајући жаљење и образлажући то "да би становништво Беранског округа рђаво погледало на отварање црногорског конзулата у Беране, да би у народу још узрујаности изазвало, пак да не би сигурности било ни за самог конзула". М. Бакић упозорава турску владу да ако буде и даље истрајавала при негативном одговору да ће и Црна Гора бити принуђена да откаже гостопримство турским конзулима што "не би никако одговарало пријатељским одношајима који постоје између наших суверена".

После овог упозорења велики везир је предложио Бакићу да преда званичну ноту. Но, све су то били само дипломатски потези. Турској влади није одговарало отварање овог конзулата па ће, и поред великог труда посланика Бакића, ово питање остати за свагда нерешено.